blago

GENOGRAM - porodicno stablo Genogram je vizuelni dijagram porodicne povezanosti, njene strukture i istorije, mapa života kakav porodica sada vodi, kakav je vodila u prošlosti, kakav potencijalno može da vodi u buducnosti. Neke situacije i obrasci ponašanja ne mogu se razumeti ako se ne sagleda porodica u njenoj strukturi i funkciji u nekoliko generacija. Transgeneracijska analiza ja analiza prenosa porodicne kulture sa generacije na generaciju. Sadržaji koji se prenose, obuhvataju porodicni sistem vrednosti i verovanja, nacine uspostavljanja i održavanja emocionalnih veza, odnos prema gubicima, porodicne tajne i mitove. Ljudi najcešce ne ulaze duboko u analizu sadašnjih odnosa u porodici, a još manje u strukturu i odnose koji su postojali u prethodnim generacijama. kroz porodicne price, dogadaje i neke reakcije mogu da se uoce slicnosti, pa cak i potpuno ista stanja i problemi koje su ranije generacije susretale na svom životnom putu. Tako se, na primer, u nekim porodicama ucestalo javljaju razvodi, i to u odredenim životnim periodima, ili najmlade dete ostaje da živi sa roditeljima, ili se svaka prva trudnoca završava abortusom. vecina ljudi obraca pažnju samo na znacajne dogadaje u ranijim generacijama - radanje, smrt, bolesti, sudbine. Manje pažnje se obraca na odnose koji su postojali izmedu clanova , ili na sudbinu cele porodice. To je razlog neprepoznavanja obrazaca koji se u porodici ponavljaju. Na primer - razvod, ili odnos prema gubicima, sa tendencijom brzog traženja zamene za izgubljenog clana. Sklonost da se u tumacenju takvih pojava uzme u obzir sudbinski uticaj, govori o nepoznavanju puteva transgeneracijskog prenosa. Oni su najcešce duboko nesvesni i teško prepoznatljivi i o njima se presuduje tek kroz posledice.

Porodicni sistem vrednosti

Porodicna kultura življenja se prenosi transgeneracijski i ima za cilj održavanje porodicnog kontinuiteta. Ponašanje roditelja, sistemi vrednosti i verovanja, kontrola i nacin samokontrole u odnosu na emocije - prenose se na dete, a samim tim i na sledecu generaciju - direktnim putem. Roditelji cesto nisu ni svesni da na dete prenose stavove i verovanja koju su oni nesvesno prihvatili od svojih roditelja. Prodica je ucitelj osnovnih ljudskih vrednosti, ona favorizuje društveno poželjno ponašanje, prenosi predstavu o poželjnom tipu licnosti i poželjnoj porodicnoj organizaciji i odnosima. Porodicni sistem vrednosti odreduje donos prema karijeri, politici, izboru zanimanja, vrednostima u braku, porodicnim ciljevima, distrbuciji autoriteta, principima i metodama vaspitanja. Problemi nastupaju kada ne dozvoljava razvijanje autonomnog sistema vrednosti što znaci da clanovi porodice ne mogu da vrše selekciju i formiraju sopstvena opredeljenja.

Porodicna struktura (kako je komponovano domacinstvo) koja se prenosi iz generacije u generaciju. Može da bude: - nuklearna porodica (kada su partneri u braku i njihova biološka deca) tema koja se javlja može da bude uvlacenje dece u bracni konflikt. - porodica sa jednim roditeljem /najcešce teme su usamljenost, materijalni problemi, teškoce u podizanju deteta, - porodica gde je bilo više brakova /teme: tutorstvo, posete, ljubomora, konflikt lojalnosti, maceha, ocuh, dogadaji i osecanja vezani za prethodni razvod, - domacinstvo sa tri generacije/nuklearna porodica i babe i dede / teme: problemi medugeneracijskih granica, ko vaspitava decu, - domacinstvo koje ukljucuje proširenu porodicu i vanporodicne clanove / tema: deca na cuvanju.

Obrasci funkcionisanja koji se prenose iz generacije u generaciju

Poseban stil funkcionisanja porodice ili poseban nacin pristupanja odredenim problemima, prenosi se od jedne generacije do sledece. Cesto se aktuelni porodicni problem vec dogadao ranije Alkoholizam, nasilnost, depresija, sklost ka samoubistu, imaju tenedenciju da se ponavljaju. Na isti nacin, u porodici može da se prati multigeneracijski obrazac uspeha. Drugi karakteristican obrazac funkcionisanja je pojava uspeha u okviru jedne generacije, za kojom sledi neuspeh u narednoj generaciji. To posebno može da bude manifestovano u porodicama izuzetnih ljudi, gde deca osecaju trajni pritisak zbog reputacije njihovih roditelja.

Obrasci odnosa koji se prenose iz generacije u generaciju

Postoji razliciti tipovi medusobnih odnosa clanova porodice. Oni mogu da budu veoma bliski, veoma udaljeni ili nešto izmedu. Posebna krajnost su clanovi porodice koji su izrazito udaljeni, ili su cak u medusobnom konfliktu. Porodica može da bude u opasnosti ili u nestajanju. Druga krajnost je emotivna fuzija pojedca u porodicnom sistemu - clanovi porodice u sjedinjenim ili oskudno diferenciranim relacijama, veoma su osetljivi na disfunkciju, kada nivo stresa ili anksioznosti prelazi kapacitet porodice. Što je zatvorenija u svoje granice, otpornija je prema okolini, a zahvaljujuci tome porodicni odnosi postaju rigidniji. Clanovi automatski reaguju jedan na drugog. Fuzija može da bude pozitivna ili negativna, pa clanovi porodice mogu da žele dobro jedno drugima ili mogu da budu vezani neprijateljstvom i sukobima. U oba slucaja postoji medusobna veza koja drži porodicu zajedno. Prepoznavanje takvih obrazaca može pomoci porodicama da izbegnu ponavaljanje kroz nekoliko generacija. Takav primer bi mogla da bude porodica u kojoj majka i sin u nekoliko generacija imaju specifican savez, dok otac i sin imaju negativan, konfliktan odnos. Predvidanje takvog obrasca obuhvata stvaranje mogucnosti za svestan izbor promene odnosa sa roditeljima. U drugim prodicama postoji obrazac netrepeljivosti na relaciji majka-cerka i obrazac bliskosti izmedu oca i cerke. Osecajno vezivanje medu clanovima porodice razlikuje se u odnosu na druge veze. Tip vezivanja zavisi od kvaliteta odnosa koji su roditelji uspostavili sa decom, ali i od tipa osecajnog odnosa koji su uspostavili sa rodacima iste i prehodne generacije. U nekim porodicama emocionalni odnosi postaju sve slabiji sa napuštanjem roditeljske kuce, dok u drugim - veze ostaju veoma jake i nakon osamostaljivanja potomstva. Ponekad postoji obrazac da je veza cvršca sa prethodnom generacijom nego sa nuklearnom porodicom, a zatim se ponovo uspostavlja cvrsta veza sa generacijom unuka. nacin kako jedan od roditelja uspostavlja emocionalnu vezu sa decom, briga, nežnost, privrženost, služe kao model sledecoj generaciji da oformi isti takav sistem odnosa. Onako kako se baka ponašala prema majci, zaštitnicki i požrtvovano tako se cerka ponaša prema svojoj deci. Porodice imaju svoje oblike održavanja veza i izražavanja emocionalne prisutnosti kroz posete, pisma, telefonske pozive. Na tip vezivanja i nacin održavanja veza utice i kultura u kojoj porodica živi.

Odnos prema porodicnim gubicima, i proces zamenjivanja

Najstresogeniji životni dogadaj predstavlja smrt bliske osobe, njen gubitak prati period žaljenja, koji ima svoje trajanje i specificne faze. Nakon izvesnog vremena, jacina žalosti se smanjuje, i covek pocinje da svoja osecanja usmerava prema drugim clanovima porodice. Postoji i bolesno žaljenje koje odlaze i iskrivljuju normalnu žalost, jer u nekim porodicama clanovi nisu u stanju da podele bol pa dolazi do otudenja. Nemogucnost da se gubitak odžali - ukazuje na teškoce u prekidanju snažne emocionalne veze sa umrllim, zbog velike privrženosti za vreme života, ili zbog drugih osecanja - kao što su krivica i agresivnost zbog napuštanja u toku života ili zbog smrti. u situacijama kada porodica kao celina ili pojedni clanovi nisu u stanju da produ kroz faze žaljenja, najcešce se stavara obrazac zamenjivanja, koji se prenosi kroz više generacija. U tom smislu, veza sa umrlim calnom prenosi se na nekog živog clana prodice. i osecanja koja se njemu upucuju i osobine koje se primecuju, nisu autenticne, vec zamenjene kao da se i dalje održava odnos sa mrtvim clanom Njemu se daju ime i nadimci umrlog, ili nestalog rodaka. Ponekad se ubrzo nakon gubitka clana radaju deca ili preuzimaju novi poslovi, uspostavljaju vanbracne veze. Porodicni gubici se odnose i na pojavu razvoda i bolesti u porodici. U nekim porodicama razvodi su jedan od nacina rešavanja problema. Ucestalo sklapanje brakova posle razvoda ima isti mehanizam zamenjivanja kao i u slucaju smrti partnera ili deteta.

Porodicne tajne i mitovi

U porodicama se cesto kroz više generacija prenosi neko verovanje, osecanje, saznanje ili dogadaj koji se ne može otvoreno saopšiti. Najcešci sadržaji porodicne tajne su vanbracne veze, predbracna trudnoca, fizicke bolesti vezane za urodene defekte. Tajne vremenom prerastu u mistifikaciju, ali i u opasnost. One mogu da budu tako velike da potpuno ovladaju porodicnom kulturom i onemogucavaju bolju razmenu ionformacija i bliskosti izmedu generacija. Tajne se inace, razvijaju iz osecanja straha, krivice i stida. Odnose se na dogadaje i pojave na koje je ta kultura u kojo porodica živi najosetljivija. Opasnost otrivanja tajne leži u tome što može da dovede do uništenja porodicne organizacije. usled toga neke tajne se otkrivaju tek onda kada deca dostignu odredeni stepen zrelosti, kako bi mogla da se prilagode novom saznanju. Porodicni mitovi koji se prenose iz generacije u generaciju sastoje se od prica koje porodici daju indentitet. Motovi su skup fantazija i realnosti. Najcešce imaju moralni sadržaj, a povezuju pravila i obaveze u porodicnom životu. Jedan od takvih mitova je da porodica mora da ostane na okupu. Neki od njih daju snagu porodici i njenim clanovima da izdrže nepovoljne životne okolnosti. Mitovi imaju homostatsku funkciju i dolaze do izražaja tek kada porodica ima problema zbog koji traži pomoc. zato je veoma važno otkriti koji se porodicni mit prenosi transgeneracijski i kakva je njegova funkcija u toj porodici. U bracnim odnosima ima takode mnogo mitova - na primer bracni parteri moraju uvek da budu potpuno iskreni jedan prema drugom, u srecnom braku nema neslaganja, stabilan brak je onaj koji se nikada ne menja. Genogram je dijagnosticko i terapijsko orude koje ima višestruku koristi: - omogucava angažovanje cele prodice i zajednicki rad na sagledavanju problema jednog od njenih clanova jer su svi ukljuceni u ono što im se dešava, - lakše mogu da se sagledaju osnovni porodicni problemi. - porodice najcešce imaju rigidno gledanje na problem i na ono što treba da se promeni, što je zasnovano na verovanju da samo jedna osoba, ona koja poseduje simptom treba da se menja. Prikupljanje podataka o svim kljucnim životnim iskustvima može da doprinese otvaranju rigidnog porodicnog sistema i da pomogne clanovima porodice da oslobode blokiranje emocije, - porodicne perspekitve su cesto okoštale i otporne na promenu ili na alternativna razmatranja situacije. Genogram omogucava stavanje novih pozicija porodice za sagledavanje ponašanja odnosa i veza u porodici, pomaže noramlizovanju porodicne percepcije, - omogucava terapeutu da sistematski, temeljno i na jedan neutralan nacin sagleda porodicnu istoriju. Prikupljene informacije formiraju porodicno stablo, a kljucne tacke i gubici su naglašeni kao i zone konflikata, - daje mogucnost da se ukaže na razrešenje porodicnog problema ukazivanjem na slicna rešenja kroz transgeneracijsku analizu bez terapijske pomoci i na širinu porodicnog repertara u rešavanju problema. |p|Kako genogram može da pomogne porodici i terapeutu? Genogram može da pomogne clanovima porodice da sami sebe vide na nov nacin. Mnoge porodice imaju prilicno krute stavove u odnosu na odredene probleme i na ono što treba promeniti. Genogram omogucava da se detaljno sagledaju prošlost i sadašnjost, porodicne snage i slabosti u odnosima u svim situacija, kao i zanacajni dogadaji i problemi. Genogramiski interviju je praktican nacin angažovanja cele porodice to je zajednicka aktivnost u rešavanju problema jednog clana. Prikupljanje podataka o svim kljucnim životnim iskustvima može da doprine otvaranju krutog porodicnog sistema i pružanja pomoci clanovima prodice, kako bi došli u kontakt sa blokiranim emocijama. Genogram pruža mogucnost da se ukaže na razrešenje porodicnog problema ukazivanje na slicna rešenja kroz transgeneracijsku analizu. On može da pokaže koliko je širok spektar u rešavanju porodicnih problema, kao i da poveca svesnost o uticajima porodice na njene clanove - pojedinacno. genogram je metod premošcivanja intergeneracijskog jaza izmedu calnova porodice, jer njegova konstrukcija omogucava da se pažljivo razmotre životni tokovi. Transgeneracijska analiza ima poseban znacaj pre donošenja odluke o ulasku u brak, kao bi se sagledale sve razlike u sistemima vrednosti i modelima porodicnih odnosa, muško - ženskih uloga, roditeljstva, odnosa prema primarnoj porodici itd.

Odavde:

http://www.yumama.com/roditeljstvo/mozaik/strana.php?s=porodicno_stablo

Vecina roditelja ima probleme sa uspavljivanjem svojih mezimaca. Ali, prave nevolje nastaju tek kada dete treba navikavati na sopstveni krevet. Neka deca ce spavati bez ikakvih problema, bilo gde da ih stavite. Nažalost, tako ‘’srecnih’’roditelja je jako malo. Ukoliko je beba navikla da spava sa mamom i tatom, teško ce prihvatiti odvojeno spavanje. Može se desiti da pocne odmah da place, još dok nije dotakla dušek svog novog kreveta. Nijedna beba ne želi da napusti ‘’sigurnosti i toplinu’’ roditeljskog kreveta, ali ukoliko oni odluce da je došlo vreme za odvajanje, dete nikad ne sme da se oseti napuštenim i odbacenim. I kada konacno pristane da ostane u krevecu, treba povremeno ulaziti kod njega, tako da ima osecaj da je neko stalno u blizini. Roditelji obicno smatraju da dete treba da prede u svoj krevet izmedu druge i trece godine, što nikako ne mora da se podudara i sa mišljenjem njihovog nestaška. Za neku decu je to dokaz odrastanja i ulaska u veliki svet, što može da stvori pozitivna osecanja. Ali obicno je drugacije. Evo nekoliko konstruktivnih saveta kako da dete prihvati sopstveni krevet kao nagradu, a ne kao kaznu: - Ne zazirite cak ni od podmicivanja. Citajte mu duže pred spavanje ili kupite igracku za novi krevetac. - Predite na kratko vi u njegovu sobu. Ako to prihvati kao igru, možda ce slediti vašu ideju. - Napravite pravu malu predstavu pred spavanje. - Pokušajte da kod deteta razvijete osecaj pripadnosti baš tom krevetu i baš toj sobi, uredujuci ga zajedno sa njim i dozvoljavajuci mu da samo odluci o rasporedu i dekoraciji.

Odavde:

http://www.yumama.com/roditeljstvo/savetovaliste/strana.php?s=veliki_krevet

Americki psiholog Meri Šedi Karcink je na osnovu studije, koja je obuhvatila 133 dece uzrasta od novorodencadi do adlescenata, pronašla devet karakteristika kojima se odlikuje i prepoznaje živahno dete. Statistika pokazuje da 10 do 15 % dece poseduje više ovih karakteristika što je dovoljna osnova kako bi se napravila njihova kategorizacija. |p|Jacina emocija Cesto se vec za živahno novorodence cuju komantari: kako je okretno i koliko osobenosti u svojim pokretima pokazuje. Dok ce se prosecno dete samo smeškati na neku šalu, živahno dete ce "umirati od smeha". Kada su srecna, živahna deca se stalno smeju, igraju i pevaju. Svoje emocije uvek burno pokazuju. Tako kada su neraspoložena - ona su snuždena i neutešna. Živahna deca su i prenadražljiva. Kada im neko zada bol, ona gube kontrolu svoga ponašanja i udaraju, grebu i grizu iz nekog za nas nepoznatog razloga. |p|Upornost Živahna deca su u stanju da se jako dugo i uporno drže svoje zamisli i namere. Medutim pored ove dobre osobine, koja se i u samom društvu pozitivno vrednuje, živahna deca poseduju i njen negativan oblik - tvrdoglavost. Ona se "zatvore " u svoje ideje i nekada imaju problem da iz njih izadu.Ona nikada ne prihvataju "Ne" kao odgovor, pre ce 20 puta pitati i moliti za istu stvar dok na kraju ne dobiju i ododobrenje. |p|Osetljivost Živahna deca imaju vrlo nizak prag osetljivosti za buku, svetlo, emocije, temperaturu, ukuse, mirise i odevanje. Ovakva deca su fizicki jako osetljiva na spoljašnje faktore. Svetlo može da bude suviše jako, galama jako bucna, a gardaroba zategnuta. |p|Moc opažanja Živahna deca primecuju sve oko sebe. Ni najmanji detalj ne može da im promakne. Sklonost ka deteljima nekada onemogucava da se adekvatno ispune ostali zahtevi . Živahna deca se cesto optužuju da ne slušaju, da u školi ne prate nastavu. Njihova pažnja je jednostavno rasplinjena na brojne sitnice koje ih okružuju. Ovakva deca vremenom uce da prave selekciju stimulansa koji su im bitni. |p|Neprilagodljivost Živahna deca ne vole promene u rasporedu i navici, nisu ljubitelji iznenadenja. Ova osobina "prouzrokuje" rekaciju besa deteta kada umesto na ocekivane trouglove dobije sendvic isecen na pravougaonike. Dete koje u toj situaciji besom odreaguje nije razmaženo ili nevaljalo, ono samo odbija promene i iznenadenja u svojim životnim navikama. |p|Neredovnost Živahno dete obicno nema pravila u ishrani i spavanju. Ono jede samo onda kada želi i oseca glad, ne osvrce se na porodicna pravila. Spavanje cesto predstavlja problem kod živahne deca. |p|Energija Vecina (mada ne i sva) živahna deca imaju neogranicenu energiju. Od jutra do mraka ona se u pokretu. |p|Nepoverljivost Kada živahno dete dode u nepoznatu situaciju i susretne se sa nepoznatim ljudima ono postaje stidljivo i prosto se "priveže" za roditelje. Potrebno mu je nekoliko minuta da bi se "zagrejalo". Kada živahnom detetu postavite potrdno ili odricno pitanje, prvi odgovor ce uvek biti "Ne". Sa malim ohrabrenjem i strpljenjem , ovakva deca probace i nešto novo - mi samo moramo da sacekamo dok oni za to budu spremni. |p|Raspoloženje Dok neka živahna deca generalno imaju veselu licnost, druga pretenduju da budu ozbiljna i analiticna. Ona ne pokušavaju da budu teška i naporna, ona su jednostavno takva po prirodi. Neka živahna deca vrlo teško ispoljavaju svoje emocije tako da je ponekad jako teško otkriti njihovo pravo raspoloženje.

Odavde:

http://www.yumama.com/roditeljstvo/savetovaliste/strana.php?s=zivahno_dete

Izbor prave osobe za ovaj posao može da bude veliko olakšanje i dragocena pomoc i vama i detetu. Uputite bebisiterku gde se nalazi mesto za presvlacenje, bocice, hrana, cucla. Ne zaboravite da joj kažete ukoliko vaše dete ima neke posebne, karakteristicne navike ili potrebe. Na vidnom mestu joj ostavite najvažnije telefonske brojeve, odnosno, broj gde može naci vas, još neke osobe od poverenja iz kruga porodice (tata, baka...), broj telefona najbliže zdravstvene ustanove, policijske i vatrogasne stanice. Bez obzira što može da vam se ucini suvišnim, napomenite joj da nikad ne ostavlja bebu samu na mestu za presvlacenje (cak iako je ona toliko mala da ne može da se prevrne i padne), kao i da je ne ostavlja nasamo sa psom ili mackom, ukoliko imate kucne ljubimce. Odnosno, objasnite bebisiterki vaš stav o tome, baš kao što cete joj reci zašto ne dozvoljavate da vaše dete ostane i sekund samo, tj. bez nadzora, posebno kad je u automobilu, u društvu sa drugom malom decom bez prisustva odraslih, ili pored otvorenog prozora koji može da dohvati ili do njega dopuže. Osobe koje ste nasli preko oglasa su najnepodesniji izbor, a one do kojih dolazimo preko preporuka su nasigurniji. U svakom slucaju, ko god vam cuva dete, pa bila to i baka ili najbolja prijateljica, racunajte na period uhodavanja. Uostalom, u svakom slucaju ce potrajace dok se oni ne naviknu jedno na drugo. J.Holcer

Odavde:

http://www.yumama.com/roditeljstvo/savetovaliste/strana.php?s=bebisiterka

Kako odabrati vrtić

Ali, nije sasvim lako odabrati vrtić, u skladu sa svim parametrima koje treba da zadovolji.

Prvo o čemu treba razmisliti kada se bira vrtić, je da li roditeljima više odgovara da bude u blizini kuće ili radnog mesta. Sve zavisi, naravno, od toga ko ujutru vodi dete, i ko po njega dolazi. Zatim, trebalo bi obići sve vrtiće u kraju koji odaberete. Da vam se utisci ne bi pomešali, najbolje je da ponesete mali blok, u koji ćete beležiti ono što vam je važno. A šta je to, pokušaćemo da saznamo na jednom mestu.

Da li vrtić ima dvorište? Kakvo? U zelenilu? Ograđeno? Obiđite prostorije. Da li su čiste? Pune igračaka? Kako izgleda mesto gde se obeduje, a kako kupatila? Da li su igračke i edukativne, a ne samo zabavne?

Pre svega - informisanje

Uprkos naporima i očekivanjima, u mnogim vrtićima je i dalje prisutno uverenje da decu treba pre svega čuvati, a ne i učiti raznim sposobnostima. U svakom slučaju, porazgovarajte o tome sa nekoim vaspitačicom. Raspitajte se da li postoji osoba u vrtiću koja radi sa decom koja su tek došla (što bi bio slučaj sa vašim detetom). Pokušajte da stupite u kontakt baš sa njom. Da li je mlada? Ili u godinama? A šta biste vi više voleli? Da li se smeši? Da li je blaga? Da li dok razgovara sa vama izgleda kao da žuri da se vrati među decu, u svoju grupu? Da li su ona zbrinuta dok je sa vama?

Raspitajte se kad su obroci. Možete li da dobijete jelovnik za nedlju dana? Kakav je dnevni raspored aktivnosti? Koje je vreme predviđeno za spavanje? Kad najranije, a kad najkasnije možete da dovedete ili odvedete dete? Kolike su grupe dece, odnosno, kako su deca podeljena po uzrastima? Da li je pravilnikom vrtića predviđeno bilo šta u okviru aktivnosti van zgrade?

Šta me čeka?

Detetovo prvo odvajanje od roditelja dešava se upravo polaskom u vrtić, a ne u osnovnu školu. I koliko god da je opravdano pripremati dete za školu, toliko je zapostavljena njegova priprema za vrtić. A neophodno je. Pre nego što ga prvi put odvedete, sa namerom da ga tamo i ostavite, objasnite mu šta ga čeka. Ne - da mora da bude dobro, poslušno, da sluša vaspitačicu, da se lepo ponaša, ne dira drugu decu, ne uzima im igračke, da mora sve da pojede, i spava kad i svi... Dakle, pripremu ne treba započeti sa zabranama šta sve ne sme. Vaspitačice će već naći načina da ga kanališu u onome što nije u skladu sa grupom. Zato mu najpre ispričajte da će tamo da upozna drugu decu, da će zajedno da se igraju, jedu, spavaju... Da će da nauči mnogo toga novog, da će mu biti mnogo veselije nego kod kuće. Da će tamo biti njegovi vršnjaci, da će sa njima uvek imati o čemu da priča, ili se igra. Konačno, u tom vrtiću ima vaspitačica, tj. teta koje će brinuti o svima njima, kojima uvek može da se obrati ako nešto ne bude u redu.

S poverenjem u avanturu

Napomenite da ćete, bez obzira na odvojenost, vi i dalje mnogo misliti na njega, i da ćete jedva čekati da ga vidite, i pričate o tome kako je provelo dan.

Pre nego što prvi put odvedete dete u vrtić, idite sami. Raspitajte se da li dok traje pripremni period, odnosno, period navikavanja mališana na novu sredinu, možete da dolazite i vi. U mnogim ustanovama roditelji mogu da sačekaju dete u hodniku, ili u za to posebno uređenim prostorijama, ili (retko) u samom prostoru gde je i dete. Budite prisutni, ali ne pravite dramu. Patetično grljenje sa detetom, ljubljenje i sporo opraštanje može da dovede do toga da se ono oseća istraumatizovano, i da pomisli da sigurno postoji nešto vrlo loše i negativno u svemu tome, kad se vi tako ponašate.

Dakle, pripremite ga, i pustite u njegovu prvu avanturu sa poverenjem. Umesto brige, razgovarajte sa njim o svemu što vas bude interesovalo, i nikako nemojte propustiti prvu predstavu ili priredbu u kojoj će i ono, važno i ponosno učestvovati.

Srećno!

Jelena Holcer

Odavde:

http://www.yumama.com/roditeljstvo/savetovaliste/strana.php?s=obdaniste

...u intelektrualnom razvoju, razvoju govora, emocionalnom i socijalnom razvoju - uloga roditelja i odraslih u ovom periodu.

Mogućnosti deteta u navedenom uzrastu nikako ne treba upoređivati sa sopstvenim detetom, jer postoje veoma velike individualne razlike. Čak se i u stručnoj literaturi ne podudaraju uvek mogućnosti sa uzrastom jer su ovi podaci rezultat statističkih istraživanja. Međutim, neki okviri postoje i zbog lakšeg praćenja dat je očekivan rezultat za pojavu određene aktivnosti.

Najveći korak u motornom razvoju deteta u drugoj godini života je pojava hoda. Jedan broj dece prohoda pre prvog rođendana, većina između 12. i 18. meseca, a poneko i kasnije. Uzrast do koga se toleriše pojava samostalnog hoda je 21 mesec. Roditeljima je najvažnije da «dete prohoda», ali dobro je da to bude postepeno, savladavanjem svih faza razvoja hoda. To znači da detetu treba pomoći da ovlada najpre hodanjem na širokoj površini oslonca sa podignutim rukama, sa 1 do 2 koraka, pa sedanjem na pod i ponovnim ustajanjem. Hodanje uz pomoć automobila koji dete gura ispred sebe ili tako što gura stolicu po sobi pomaže detetu da stekne sigurnost i uvežba ovu složenu motornu aktivnost.

U ovom periodu dete i dalje često i rado puzi, ali sada ne samo da bi došlo do nekog cilja već iz potrebe da se provlači ispod stola, stolice, i da tu provede neko vreme samo. Ako nameštaj u kući to ne omogućava dobro je da dete ima tunel za to (slika 1), ili možete improvizovati nešto slično od jastuka, na primer. Možete da upotrebite veliku kartonsku kutiju ili nešto slično i uživate u zajedničkoj igri.

Da bi se došlo do 7, 8 koraka da spuštenim rukama i manjom površinom oslonca potrebno je nekoliko nedelja ili meseci i jako mnogo pokušaja dok se ne ovlada koordinacijom neophodnom za hodanje.

Po prvi put dete liči na odrasle kada počne da hoda i da najveći deo dana u budnom stanju provodi u uspravnom položaju.

Nakon navršene godine počinje svoje potrebe da izražava glasovno i da reči koje zna ponavlja i često ih koristi.

Sa 13 meseci se igra sitnim igračkama i stavlja manju kocku u veću (slika 2). Iako dosta toga dete otkrije spontano dobro je da detetu pokažemo kako se nešto radi.

Pokušava povlačeći olovkom po papiru da piše sa 14 meseci (slika 3).

Sa 15 meseci manipulacija kašikom omogućava pokušaje samostalnog uzimanja hrane što je još jedan korak koji vodi u svet odraslih.

Dete se sada sve češće igra predmetima za svakodnevnu upotrebu ili istovetnim igračkama (kutije, kantice, kolica, stolica, jastuci...) - slika 4. Igračke vrlo često koristi tako što udara jednom o drugu i proizvodi zvuk.

Ovo je period kada igra mora da ima rezultat , pa baca loptu i gleda kako se kotrlja - foto

Ili vuče čarapu dok je ne skine. Roditelji često, ne znajući za ovu detetovu potrebu, počinju da grde dete jer misle da ono to «radi namerno» i tako postaje nemoguće??

Sa 16 meseci uspeva da različite oblike stavi u odgovarajući ram. - slika 5 i da povezuje reči i gest (govoreći Daj pruža ruku).

U 17. mesecu dete pokušava da trči u krug. Ovo je još jedan korak u sazrevanju deteta. Važno je obezbediti dovoljno slobodnog prostora za to i skloniti sve u šta dete može da udari dok ovo radi.

Sa navršenih 18 meseci može da poređa 5 kocki po vertikali-slika 6 i govori «Mama daj», povezuje imenicu i glagol.

U uzrastu od 12 do 18 meseci dete je jako nepoverljivo i plaši se nepoznatih osoba, pa je ovo težak period za roditelje, posebno za majku jer dete ne želi da se odvoji od nje i jako je uznemireno svaki put kada ga ona ostavi. Mnoge roditelje ovo ponašanje zbunjuje i misle da su pogrešili u vaspitanju deteta, da su ga previše razmazili. Majke su često ljute na dete koje neće više vremena da provodi sa ocem ili nekom drugom odraslom osobom sa kojom je do tada rado ostajalo.

Ako majka sada treba da počne da radi i da dete krene u jaslice ili da ga neko čuva ovo će biti jako težak period za sve. Kako nikakvo ubeđivanje i obećavanje ne pomaže, memenat odvajanja treba da bude što kraći jer je plakanje neizbežno. Nakon 6 meseci ovo prestaje, ne zato što se dete naviklo, već zato što je ova potreba znatno umanjena.

Druga pojava koja karakteriše ovaj uzrast i roditeljima zadaje brigu je ljubomora na drugu decu, pa se ovo tumači detetovom sebičnošću. Ovakvo ponašanje često bude razlog neuspelog okupljanja majki i dece ovog uzrasta koja se još uvek igraju sama bez obzira na prisustvo druge dece. Sastanak se uglavnom završava otimanjem igračaka od strane jačih i neutešnim plakanjem svih zajedno.

Ljubomora, tvrdoglaost i odbijanje da mu se pomogne (samo hoće da jede, da pije, da se oblači i svlači jer tako imitira odrasle), čini dvogodišnjake «nemogućim». Poznavanjem tipičnog ponašanja za taj uzrast roditelji mogu mnogo lakše da razumeju detetove potrebe, da ih zadovolje na adekvatan način i da «sačuvaju sebi nerve2, jer ovo je tek druga godina detetovog života.

U ovom uzrastu dete počinje da saoseća, tj. da pokazuje prve elemente empatije, raduje se ili se rastuži sa drugim detetom (jedno dete se rasplače i nakon nekoliko minuta i drugo brizne u plač na izgled bez povoda) ili reaguje ovako kada je raspoloženje majke u pitanju.

Snežana Milanović, viši fizioterapeut

Odavde:

http://www.yumama.com/dete/razvoj/strana.php?s=motorni_razvoj